Часни оци, господине директоре, уважени професори, поштовани гости и драги ученици,
Данас литургијски прослављамо Равноапостолног и Богоносног Светог Саву.
Свети Сава је први који је оплеменио посејано семе Христове науке у српском народу. Његова личност је: „Свети и дубоки корен из кога је израсло све што је свето и честито у нашем народу и нашој историји. Из тога корена се разгранало дрво наших светих предака, наших светих обичаја, наше културе, а пре свега дрво наших светих људи.“
Он је био најмарљивији сабиратељ духовне и моралне снаге прво у себи, а потом и у народу. У његовој служби истиче се да је своје људе научио Богоразумију и мудрољубљу. Давно смо се ми, захваљујући Светом родоначелнику Симеону и Светом Сави, уписали у историјску књигу народа Божијих. Имамо за собом више од десет векова своје зреле хришћанске историје. Бог их је прославио као свете, а њихово светитељство је просветлило дух нашег народа.
У тропару Светом Сави певамо да је он као маслиново стабло: Као што маслина рађа вековима добар плод којим се човек храни, тако је и Свети Сава као сверодно маслиново дрво. Израстао је из нашега рода, и обожио народ свој. Сабрао је свој народ у Христу, и сабира га кроз векове, а то чини и данас. Он је корен праве вере из кога свако добро ниче, он засађује своје дрво као маслиново дрво у Земљу Живих, у Рај вечни и непролазни.
Свеукупан рад Светог Саве, како каже Владика Николај, испуњен је Христољубљем, човекољубљем и родољубљем. Својим животом дао је пример и образац сваком хришћанину.
Млади кнез Растко побегавши са очевог двора на Свету Гору, као што каже Јустин Поповић, био је „Наш први бегунац из времена у вечност. Он нам је открио пут из смрти у живот и одвео нашу душу на изворе бесмртности. Побегао је за Богочовеком и у њему нашао решење свих проблема који муче људску душу.“ Оставио је све пролазно и смртно у име вечног и бесмртног. Спознајући Христољубље испунио је речи Христове: Ко хоће да иде за Мном, нека се одрекне себе, узме крст свој и пође за Мном“. (Мт 16, 24).
Од ране младости монах Сава водио је тежак живот подвижника. Из његових житија види се да се због великог подвига и уздржања болест уселила у њега још док је био монах на Светој Гори, али за монаха Саву: „Нема човековог проблема који се својом суштином не отискује у вечност. За правилно решење било ког човековог проблема потребан је Богочовек у својој пуној историјској стварности и животности.“ Наше рођење, наше умирање, свака наша патња и свако наше страдање у овоземаљском животу тада добија велик и неизрецив смисао који ће се у потпуности пројавити у Христу његовим Другим доласком. Свети Сава је постао путеводитељ у живот вечни свим поколењима, до данас и до краја света. Постоје само два пута, пут живота и пут смрти. Свети Сава је изабрао пут живота. То је пут Светих Апостола који су раширили и пронели Свето Јеванђеље по свету и запечатили тај пут својом крвљу. И заиста, за нас људе не постоји трећи пут. Свети Сава је изабрао пут живота, пут који води истини – Христу, а Христос дарује човеку живот вечни и непролазни.
Када је Свети Сава произведен за архимандрита настањује се у Студеници одакле развија рад на духовном просвећивању народа. За српски народ то је најплоднији период Савиног рада. Народ је био надахнут новим родољубљем и делотворно одуховљен. Исправио је ум свога народа, очистио срце његово, а то је постигао не речју, него делом, примером и молитвом. Архимандрит Сава нам даје пример човекољубља. Мирио је браћу, уређивао односе Срба са околним народима и уносио мир међу балканске народе. Због овога је поштован не само од Срба већ и од Бугара и Грка.
Тим узвишеним идеалом Свети Сава се руководио у стварању и организацији самосталне Српске цркве и у одржавању јединства са свим православним црквама. Ове године обележавамо осамсто година самосталности Српске цркве. Као први српски архиепископ, Сава добивши аутокефалност „НАРОДА РАДИ“, извршио је организацију Српске цркве, хиротонисао епископе и одредио им седишта. Имао је дар да изабере праве сараднике који су његово дело помагали. Стварајући Српску цркву, стварао је српску државу и српску књижевност и културу. Српском народу дао је хришћанску душу, која се одржала и сачувала упркос пропасти српске државе.
Свети Сава тада добија поред посвећења за првог српског архиепископа, посебно овлаштење у тако тешким временима када се није могло знати докле ће Латини седети у Цариграду, да наступа свуда у његово име и учини што је могуће за добробит Православља уопште, да се српски архиепископ бира и посвећује у српској земљи.
Први српски архиепископ сазвао је сабор у Жичи на објављење свете истините вере. У овој беседи Свети Сава све упозорава: „Будите ми подобни, учитељу своме и последујте ме у учењу и вери и љубави и нећемо бити далеко од Царства небескога, но ћемо се настанити са Господом нашим…“ „Нити нам строг живот без праве вере у Бога може што помоћи, нити нас право исповедање вере без добрих дела може представити Господу, него треба обоје заједно да бива, да би човек Божији био савршен и да не храмље никаквим недостатком јер вера спасава, када љубављу у Богу чини добра“.
Прилике у Православљу, а посебно у источним патријархатима, нико није познавао боље од њега. Тако он постаје део опште црквене историје, а не само прва личност Српске помесне Цркве, што се данас не истиче довољно.
Савина путовања откривају једну страну његове личности о којој се данас мало говори, а то је – ХРАБРОСТ. Када је било потребно у интересу опстанка државе, архиепископ Сава иде директно у непријатељски логор код одметника Стреза.
Најстарији портрет Св. Саве налази се у манастиру Милешеви. Уметник је добро познавао Светог Саву и зато овај насликани лик представља један од најлепших портрета српске средњовековне уметности. Одевен је у архијерејски орнат, полиставрион и омофор. На глави има тонзуру која означава Христов венац. Разговор са душом, богат унутрашњи живот и унутрашња духовна борба никад ни на једном лицу нису истинитије изражени: тако много неспокоја, дугог, пажљивог размишљања и пребирања у вечитом распињању душе, која је тражила службу Богу и изискивала службу отачаству.
Просветитељ Сава је својим делима дао темељ српској књижевности и увео је у европске токове. Делом Светог Саве и развојем аутокефалне српске цркве, српска књижевност добија ону своју садржину која ће је учинити равноправним и активним учесником у књижевном животу православног словенског света. По речима Димитрија Богдановића, то је главна етапа у конституисању српске средњовековне књижевности, а главни књижевни центри ране немањићке Србије постају Хиландар, Студеница, Жича, Милешева и Пећ.
За Светога Саву просвета значи просветљење, и то просветљење кроз освећење Духом светим, као творцем, носиоцем и раздаваоцем светости. Ова важна просветна институција прослављала је Св. Саву од самог свога почетка као и друге школе које су јој претходиле.
Први српски архиепископ нам даје пример родољубља: волети свој народ, али волети и сав људски род и читаво човечанство. За Србе национална свест и родољубље је пут успостављања аутентичних хуманих односа међу људима и народима. У Србији, уз Србе живи толико других народности и толико других вероистовести и религија. Српско Светосавље не зна за прозелитизам, за унијатство, за насилно посрбљавање и насилно превођење у Православље. Очистио је народне обичаје од паганских елемената, оплеменио и задржао оне који не кваре чистоту вере. У практично испољавање побожности унео је много националних елемената, што је названо СВЕТОСАВЉЕМ. То не значи нешто друго до Православља, доживљеног на српски начин. Његово послање у том погледу равно је делу Ћирила и Методија, просветитеља словенских. Данас, у времену великих искушења, чувајмо завет Светог Саве који је живео и живу у Христу.
Поносно је бити Савин потомак по народности, али је још дивније и поносније бити његов потомак на јеванђелском путу, непоколебљиво ходити његовим врлинским путем, путем самопожртвовања, напредовања у вери, побожности и моралу.
Дајмо славу и хвалу Богу Који нас је удостојио да у својој историји имамо Архијереја, Светитеља који вечно живи и бди над својом Црквом, слуша и прима молитве наше, а ми му у оданости и љубави кличемо: „Оче српске школе и цркве нам свете, Светитељу Саво моли Бога за нас!“
Љубица Петковић, проф.
